Subluksacije pršljenova su uzrok akutnog bola u leđima mnogo češće nego diskus hernija. Stručnost i veština hiropraktičara ovde može biti efikasnija od upotrebe lekova. Terapija izbora rada hiropraktičara je i milimetarsko izmeštanje prvog vratnog pršljena – atlasa, koga pored mikrotrauma i trauma mogu izmestiti okolni mišići usled lošeg držanja, stresa itd.
Moje interesovanje za hiropraktiku počelo je sa traženjem načina na koji bi se moglo nehemijskim putem delovati na deo tela koji predstavlja sponu između mozga i kičmene moždine. Ovaj najvažniji deo tela sačinjavaju dva elementa, koji se na latinskom nazivaju pons i medulla oblongata, a nalaze se u visini potiljka i gornjeg (najvišeg) dela vrata. U ovom delu tela, koji se naziva i centrom života, smešteni su centri za kontrolu svih osnovnih životnih funkcija, kao što su: rad srca, disanje, temperatura, stanje budnosti, mišićni tonus, centri nerva vagusa koji kontroliše rad svih unutrašnjih organa, centri za kontrolu svih 12 moždanih živaca preko kojih održavamo čulnu komunikaciju sa svetom, centri našeg raspoloženja, motivacije i osećaja zadovoljstva. Ovaj deo tela, koji upravlja životom, za mene je bio istraživački interesantan zbog rada na fenomenu centralnog zamora koji se povezuje sa kliničkim stanjima kao što su hronični umor, fibromialgija i načinom stimulisanja stanja budnosti (otklanjanja osećaja umora) i podizanja opšte psihofizičke sposobnosti čoveka. Ovo tako važno mesto na spoju glave i vrata sačinjavaju: potiljačna kost (occiput), prvi vratni pršljen (atlas, C1) i drugi vratni pršljen (aksis, C2).
Koje su osnovne karakteristike prvog vratnog pršljena – atlasa?
Atlas je najmanji, najtanji i najlakši pršljen kojim počinje kičma. U spoju sa potiljačnom kosti i aksisom (C2) atlas čini takozvani occipito-atlanto-aksijalni zglob, koji nosi glavu i omogućava najveću pokretljivost glave i vrata. Ovaj zglob sadrži sinovijalnu tečnost koja mu olakšava kretanje i jedan je od retkih zglobova koji nemaju hrskavicu. Atlas se ponaša pomalo slično klackalici krećući se po krugu nagore (levo ili desno) duž zglobnih nastavaka potiljačne kosti. Spoj atlasa sa potiljačnom kosti i aksisom može se slikovito predstaviti poput 3 opruge ili 3 kugle postavljene jedna na drugu. Atlas je preko velikog otvora potiljačne kosti u direktnom kontaktu s kičmenom moždinom i produženim mozgom (ponsom i medulom oblongatom). Zbog ovakvog položaja i direktnog kontakta s najvažnijim centrima koji kontrolišu telo, kao i najlakšom mogućnošću izmeštanja zbog njegove veličine, položaja i drugih pomenutih karakteristika, atlas, bez ikakve sumnje, predstavlja najvažniji pršljen u telu, što se tiče korekcije.
Dalje, kroz atlas (njegove bočne nastavke) prolazi arterija (a.vertebralis), koja upravo na tom mestu pravi pregib ili krivinu pre ulaska u predeo mozga u kojem obezbeđuje oko 40% cirkulacije (sl. 25). I kao najvažnije, pomeranje atlasa za 1–4 milimetra nagore ili nadole (duž potiljačne kosti), ili 1–3 stepena u smislu rotacije (napred ili nazad oko C2) dovodi do dva problema. Prvo, zbog pritiska na produženu moždinu i korene spinalnih nerava C1 i C2 remeti se normalno sprovođenje nervnih impulsa između glave (mozga) i tela, i drugo, zbog pritiska, povlačenja i uvrtanja vertebralne arterije remeti se cirkulacija i time narušava normalan priliv krvi u mozak.
Istovremeno, s njegovim izmeštanjem remeti se struktura celog tela (od gornjeg dela vrata do donjeg dela leđa), jer se sa atlasom, kao prvim pršljenom u telu, pokreće ceo kinetički lanac kičme van svog balansa, tako da kičma može pokazati izmeštanja na različitim mestima kao i krivljenja na različite strane (sl. 26).
Atlas je još od B. J. Palmera, s početka 20. veka, smatran ne samo najvažnijim nego i jedinim mestom koje treba korigovati na kičmi, jer se njegovom korekcijom i svi ostali pršljenovi vraćaju na mesto (tzv. domino efekat). Ova vrsta korekcije se nazivala sve u jednoj, ili na engleskom all in one, što je ukazivalo na posebnu važnost ovog mesta za ukupno stanje pravilne strukture i funkcije tela.
Veliki broj doktora hiropraktike koji se posebno bave korekcijom gornjeg dela vrata, što podrazmeva korekciju atlasa, i danas zauzimaju stav da je sve što treba korigovati u telu položaj prvog vratnog pršljena. Tvrde da čak i kod bolova u donjem delu leđa, ramenu, ruci ili bilo kom drugom delu tela, uzrok primarne subluksacije uvek leži u gornjem delu vratne kičme. Uklanjanjem subluksacije atlasa otklanja se pritisak sa najvažnijeg dela nervnog sistema (produženog mozga), koji kontroliše stanje opšteg mišićnog tonusa i sve druge najvažnije funkcije u telu, čime se utiče na brži oporavak i vraćanje tela u normalno stanje zdravlja.
Kako dolazi do izmeštanja atlasa?
Do izmeštanja atlasa može doći pri najrazličitijim traumama i povredama glave i vrata, od momenta rođenja i porođajne traume kada se okreće glava novorođenčeta, pa preko raznih padova na glavu dok je dete malo, kasnijih udaraca u glavu, saobraćajnih udesa itd. Treba znati da i najmanji udarac otpozadi, kad ga ne očekujemo, može biti dovoljan da izmesti atlas. Zatim, nepravilan položaj atlasa može biti uzrokovan i navikama u vezi s nepravilnim držanjem tela. U prvom redu to je nepravilno držanje vrata sa glavom nagnutom napred pri sedenju ili stajanju. Ovo je vrlo česta pojava kod ljudi koji veliki deo dana provode sedeći za stolom, kompjuterom ili knjigom, ili kod ljudi koji jednostavno nisu razvili naviku pravilnog držanja tela, a posebno glave i vrata. Na slici 27 možete videti razliku između pravilnog i raznih nepravilnih načina držanja tela (obratite posebno pažnju na različite nepravilnosti).
Drugo, veliko opterećenje za vrat predstavlja spavanje na stomaku, pri čemu se glava i vrat okreću 90% u stranu čime se dodatno opterećuju vratni mišići, koji usled nastalog disbalansa (zamora i grča) dovode do povlačenja atlasa u stranu, nagore i napred ili nazad.
Glava, koja sa mozgom teži 5–6 kilograma, stoji na atlasu koji teži samo 50–60 grama. Naša kičma, da bi bila u stanju statičke ravnoteže, mora da održi svoju vertikalnu (uspravnu, ortogonalnu) strukturu i centar težišta tela u predelu između stopala. Ovo znači da kad stojimo normalno (u svom prirodnom držanju tela) kičma mora da bude u obliku prave linije gledano spreda ili otpozadi, odnosno, gledano sa strane (zbog prirodne krivine kičme u obliku slova S) prava linija bi trebalo da polazi od uha, preko centra ramena, kuka i kolena, do stopala (vidi sl. 27). Pri ovome centar težišta tela, koji se nalazi u predelu sedalne kosti, trebalo bi da bude u vertikali sa sredinom između stopala (sl. 28), a oči bi trebalo da budu savršeno horizontalne, što je od posebne važnosti za pravilnu stimulaciju mozga. Za održavanje ovakvog pravilnog načina držanja tela položaj atlasa je od suštinskog značaja. Izmeštanje atlasa za nekoliko milimetara ili stepeni je dovoljno da ozbiljno naruši celu koštanu strukturu, a time i ukupno funkcionisanje tela. Usled nesposobnosti da pravilno raspodeli i podrži telesnu težinu, kod kičme se mogu pojaviti različite devijacije ili krivljenja, kao i promene u pokretljivosti pojedinih njenih segmenata. Ovo vremenom dovodi do raznih poremećaja vezanih za kičmu, kao što su skolioza (krivljenje kičme u stranu), kifoza (krivljenje kičme prema nazad), lordoza (veće krivljenje vratnog i/ili lumbalnog segmenta kičme prema napred), diskus hernija koju prate bolovi u leđima, smanjenje osetljivosti i trnjenje u različitim delovima tela, kao i do mnogih drugih zdravstvenih problema.
Dokazano je da nepravilan položaj atlasa, usled narušavanja cirkulacije kroz vertebralnu arteriju, može predstavljati uzrok mnogih vrsta glavobolja, kao što su migrene, klaster i stres glavobolje. Posebno često nepravilan položaj atlasa se dovodi u vezu sa takozvanim potiljačnim glavoboljama, koje prati osećaj težine i pritiska u potiljku, napetost u mišićima vrata i ramena. Takođe, izmeštanje atlasa vrlo često za posledicu ima vrtoglavice, nestabilnost pri hodu, zujanje u ušima, poremećaje vida i sluha, osećaj težine ili pulsiranja u glavi, hroničan umor, pad koncentracije i pamćenja, poremećaj sna i raspoloženja (do depresije). Ustanovljeno je da je nepravilan položaj atlasa, zbog narušavanja nervne komunikacije između glave (mozga) i tela, može doprineti i stanjima poput povećanja opšte napetosti u telu, bola u predelu viličnog zgloba, krivljenja kičme (skolioze, kifoze), fibromialgije, Hornerovog sindroma, trigeminalne neuralgije, problema sa facijalisom, konvulzija i epileptičkih napada, pa čak i do astme, alergija, problema sa sinusima i drugih organskih oboljenja.
Naučno je ustanovljeno da posebno gornji deo vrata, ali takođe i ceo vrat i gornji deo ramena, sadrže daleko najveći broj mehanoreceptora (tzv. proprioreceptora) po jedinici svoje površine. Ranije smo spomenuli da je uticaj ovih receptora najznačajniji u procesu stalne stimulacije koju telo šalje do mozga na obradu i konačan odgovor. To znači da funkcionisanje mozga u najvećoj meri zavisi od funkcije ovih receptora. Nepravilnim načinom držanja glave i vrata mi šaljemo pogrešnu informaciju mozgu (zbog nepravilnog načina stimulacije tih receptora), koji na osnovu toga šalje progrešan odgovor i čitavo telo počinje funkcionisati na bazi te pogrešne matrice ili programa, što vremenom dovodi do raznih poremećaja i bržeg starenja organizma.
Stoga, održavanje tela kao vertikalne strukture je daleko važnije nego što se to obično misli, jer je ono povezano sa mnogim kompenzatornim mehanizmima izmeštanja kičme i drugim možda još važnijim poremećajima ukupnog funkcionisanja tela. A da bi telo zadržalo taj vertikalan položaj toliko važan za ukupno pravilno funkcionisanje, položaj atlasa je od ključnog značaja. Položaj atlasa mora da bude ortogonalan, što znači da linije koje prolaze kroz atlas, glavu i vrat treba da budu prave i pod pravim uglom (sl. 30 i 31).
Kad atlas nije na svom mestu, sledeći princip kompenzacije da bi zadržalo svoj gravitacioni centar na istom mestu (sredini između nogu), telo remeti strukturu svojih drugih delova. Tako se menja položaj vratne kičme koja se, umesto da ima svoju normalnu fiziološku krivinu prema napred (lordozu), ispravlja ili krivi na drugu stranu unazad (u smislu kifoze), što značajno menja stepen njenog opterećenja. Na slici 29 su prikazana četiri položaja vratne kičme i stepen stresa po telo koji njima odgovara, a čiji uzrok je najčešće izmeštanje atlasa.
Korekcija atlasa
Imao sam izuzetnu sreću da u Americi (Atlanti) upoznam doktora Roja Sveta, osnivača tehnike Atlas Ortogonal (AO), koja se danas u svetu smatra najegzaktnijom metodom korekcije atlasa i cele kičme. Tokom dvogodišnje specijalizacije koju sam proveo izučavajući ovu tehniku na Sherman koledžu i u radu sa doktorom u Svet institutu u Atlanti, pronašao sam upravo ono što sam tražio od školovanja iz hiropraktike.
Kako doktor Roj voli da kaže, suština hiropraktike se može objasniti u svega nekoliko reči. Radi se o tome da glava mora da stoji pravo na vratu, u savršenom vertikalnom odnosu na karlicu i stopala, što znači da linije između atlasa, glave i vrata moraju da se seku pod pravim uglom. Telo kao vertikalna strukura nastoji da održi svoju ortogonalnost i mi mu u tome pomažemo ortogonalnom korekcijom koja održava glavu savršeno vertikalnom, atlas savršeno horizontalnim i vratnu kičmu vertikalnom. Kad se ovo postigne, uspostavlja se normalna nervna komunikacija između glave (mozga) i tela, normalizuje cirkulacija u predelu produženog mozga (ponsa i medule oblongate), što omogućava telu da iskoristi maksimum svog prirodnog potencijala zdravlja i najefikasnije pomogne samo sebi kada se nađe u stanju narušene ravnoteže koja vodi u bolest.
Govoreći o egzaktnosti ove metode, želeo bih da naglasim da se korekcija (vektor korekcije) ovde izračunava u milimetrima ili stepenima, na osnovu specijalnih rendgenskih snimaka glave i vrata, ili snimaka dobijenih uz pomoć kompjuterizovane tomografije (CT). Potom se uz pomoć specijalnog proračuna (formule) i perkusionog instrumenta (koji mehanički udar pretvara u vibraciju) istovremeno koriguju occiput, atlas i aksis, a time i cela kičma.
Tokom korekcije pacijent leži okrenut na bok, na specijalnom stolu na kome je montiran perkusioni instrument (sl. 32), njegova glava se uopšte ne pomera, a samu korekciju ne može ni da oseti. Princip delovanja perkusionog instrumenta pokazuje da manji intenzitet sile pri korekciji (kad je ona pravilno proračunata i pod pravilno izračunatim uglom), više pogoduje korekciji atlasa. To je uslovljeno njegovom malom težinom u odnosu na glavu i njegovim slobodnim kretanjem po polukružnoj osovini zglobnih nastavaka potiljačne kosti. Šematski prikaz atlasa sa occiputom (vidi sl. 23) pokazuje zašto atlas uvek ide nagore pri izmeštanju (levo ili desno). Korekcija atlasa stoga treba da vrati atlas nadole (1–4 mm), a u smislu rotacije (1–3 stepena) koriguje njegov položaj napred–nazad, kroz istovremeno korigovanje aksisa. Ovakvu preciznost korekcije teško je postići rukom kao što je to moguće instrumentom, koji jednim dodirom, na osnovu prethodnog proračuna, vraća na mesto istovremeno occiput, atlas i aksis, što bliže savršenoj ortogonalnosti. Na ovaj način odnos između occiputa, atlasa i aksisa (slikovito predstavljen kao odnos 3 kugle ili spirale u međusobnom dodiru) koriguje se jednim udarom preko atlasa (vidi sl. 23).
Svu izuzetnost ove tehnike za korekciju kičme čovek ipak mora sam da oseti na sebi, kad jednim dodirom ispod uha (koji ne može da oseti) nestanu sve njegove dotadašnje glavobolje, vrtoglavice i slični problemi od kojih se bezuspešno lečio često dugi niz godina.
Uspešnost metode Atlas ortogonal je podstakla mnoge čuvene medicinske centre da zatraže dozvolu doktora Sveta da je koriste u svojoj kliničkoj praksi. Iz nekih razloga doktor Svet je rekao da ova tehnika pripada hiropraktici i da pravo na usavršavanje u njoj i njeno korišćenje želi da ostavi jedino svršenim doktorima hiropraktike. U Americi trenutno postoji oko 450 doktora hiropraktike koji se bave ovom tehnikom, dok ih u celoj Evropi, nažalost, ima samo četiri. Na kraju, želeo bih da kažem da ako postoji nešto što bi bio najviši naučni domet u korekciji kičme bez njene manipulacije, onda je to tehnika Atlas ortogonal